Površne gljivične infekcije (PGI)

O POVRŠNIM GLJIVIČNIM INFEKCIJAMA - PGI

Površne gljivične infekcije nastaju prisustvom i razmnožavanjem gljiva na koži, sluzokoži, nokatnoj ploči i dlaci. Prema loklizaciji se najčešće dele na: superficijalne, subkutane, kutane, mukokutane, infekcije oku i infekcije uha.

Nazivi bolesti se formiraju prema organu koji zahvataju: onychomycosis (nokat), keratomycosis (oko), otomycosis (uvo) i dr. Koristi se i naziv tinea, a uz koji se dodaje latinski naziv anatomske lokalizacije organa ili dela tela (npr. tinea manum, tinea pedis, tinea corporis itd).

Onychomycosis uzrokuju najčešće dermatofitne plesni (Trichophyton i Epidermophyton), nedermatofitne plesni (Scopulariopsis, AspergillusAcremonium, Fusarium) i kvasnice roda Candida.

Keratomycosis uzrokuju uglavnom plesni rodova Aspergilus i Fusarium, ređe i kvasnice roda Candida.

Otomycosis uzrokuju najčešće rodovi Aspergillus i Candida.

Superficijalne mikoze – zahvataju najpovršnije slojeve epidermisa i dovode do destrukcije keratina kože, dlake i nokta. Najznačajniji izazivači su dermatofiti: Trichophyton, Epidermophyton, Microsporum i kvasnice rodova Candida i Malassezia.

Mukokutane mikoze ili infekcije sluzokoža najčešće izazivaju kvasnice roda Candida.

Subkutane mikoze* su posebna grupa – promene u dubljim delovima kože, u mišićima i u vezivnom tkivu, neposredno ispod kože (hromoblastomikoza, sporotrihoza, micetomi i sl.). Najznačajniji izazivači su: Sporothrix schenckiiFonsecaea pedrosoi, F. compacta, Phialophora verrucosa, Exophiala jeanselmei.
Ove vrste su ubikvitarne, zastupljene uglavnom u tropskim krajevima. Infekcije nastaju uglavnom nakon egzogene inokulacije gljiva

EPIDEMIOLOGIJA PGI

Lorem ipsum dolor sit amenean massa. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus.

KLINIKA PGI

Kliničke manifestacije – dermatofitoze, tinea, »ringworm« ili dermatomikoze,
su karakteristični klinički slučajevi i mogu da se lokalizuju na različitim delovima
tela. Gljivični elementi (hife i artrospore) se nalaze u površnim slojevima stratum corneum, nokatne ploče ili dlake. Izuzetno retko, kod imunodeficijentnih osoba,

može da zahvati i duboke organe i tkiva i izazove duboke ili invazivne infekcije.
U anglosaksonskoj literaturi, klinički nazivi površnih infekcija izazvanih gljivama
se tradicionalno formira prema latinskim nazivima anatomske lokalizacije koji se
dodaje iza naziva »tinea«. Kliničke manifestacije, prema lokalizaciji patološkog
procesa, mogu biti: tinea barbae (brada i brkovi), tinea capitis (kapilicijum, obrve
i trepavice), tinea corporis (lice i trup), tinea manum (šake), tinea pedis (stopala),
tinea unguium (nokti), tinea favosa (kapilicijum), tinea imbricata (trup), tinea cruris
(prepone, perinealna i perianalna regija). Različite anatomske lokalizacije mogu
biti inficirane jednom vrstom dermatofita, ali i različite vrste dermatofita mogu
da uzrokuju klinički identične lezije.

DIJAGNOZA PGI

Dijagnoza dermatomikoza – materijal za dijagnozu su: inficirane dlake,
skvame sa kože koje se uzimaju sa ruba promene i delovi nokatne ploče koji se
uzorkuju struganjem pomoću sterilne kirete. Dermatofiti, tokom parazitiranja
u keratiniziranim tkivima formiraju hife i artrospore koje nisu karakteristične,
pa mikroskopski nalaz gljiva nije dovoljan za identifikaciju. Mikroskopski izgled
inficirane dlake, kod trihofitija i mikrosporija, može biti tipa endothrix i tipa
ectothrix. Ectothix tip formiraju obično animalne vrste. Karakteristične
makroskopske i mikroskopske osobine dermatofiti razvijaju na hranljivim podlogama,
pa je izolat gljiva na kulturi osnova za identifikaciju rodova i vrsta:
 rod Trichophyton karakterišu brojne mikrokonidije, dok su makrokonidije retke
 rod Microsporum karakterišu brojne makrokonidije, dok su mikrokonidije retke
 rod Epidermophyton karakterišu makrokonidije, dok su mikrokonidije odsutne
Izgled, veličina i oblik makrokonidija su ključni kriterijumi za određivanje
rodova i vrsta dermatofita. U nekim slučajevima i izgled hifa je važan za identifikaciju
(vitice, nodularna tela, spiralne hife itd.) Prilikom laboratorijske dijagnoze
obavezno se pregleda i DMP i vrši kultivacija. Kultivisanje se vrši na 25-30°C,
a inkubacija traje oko tri nedelje. DMP je ređe pozitivan, dok je kultura češće pozitivna,
što kumulativno povećava mogućnosti dijagnoze i omogućava identifikaciju
gljiva. Zbog toga je veoma značajna pravilna interpretacija laboratorijskih nalaza.

TERAPIJA PGI

ter pgi1 ter pgi2

Invazivne gljivične infekcije (IGI)

O INVAZIVNIM GLJIVIČNIM INFEKCIJAMA - IGI

Invazivne/duboke/sistemske gljivične infekcije – nastaju kada se gljive
lokalizuju i razmnožavaju u dubokim tkivima i organima (npr.: pluća, jetra slezina,
kosti, mozak, srce, krv i sl.). Međutim, prilikom njihove hematogene diseminacije
mogu biti zahvaćeni koža i potkožno tkivo. Vizuelizacija patološkog
procesa na koži olakšava dijagnozu. Invazivne gljivične infekcije (IGI) imaju težak
klinički tok, lošu prognozu i teško se dijagnostikuju. Javljaju se primarno kod visokorizičnih
pacijenata (VRP), a najčešće ih uzrokuju gljive rodova: Aspergillus i
Candida (oko 80% slučajeva). Ostali rodovi, kao što su rod Fusarium, red Mucorales
(klasa Mucormycetes/Zygomycetes), rod Cryptococcus i sl. uzrokuju IGI u
oko 20% slučajeva. Infekcije su sistemske, diseminovane ili lokalizovane i nisu
geografski ograničene. U endemskim područjima (tropski i suptropski regioni)
invazivne/duboke/sistemske infekcije izazvaju dimorfne/bifazne gljive koje izazivaju
bolesti kao što su: blastomycosis, histoplasmosis, coccidioidomycosis i dr.

EPIDEMIOLOGIJA IGI

epi igi

KLINIKA IGI

Lorem ipsum dolor sit amenean massa. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus.

DIJAGNOZA IGI

Dijagnoza IK – je veoma teška zbog stanja obolelih i ograničenih mogućnost uzorkovanja i niske senzitivnosti klasičnih mikoloških metoda. Primarno se koriste
non culture metode zasnovane na dokazivanju ranih laboratorijskih biomarkera: cirkulišući Ag Candida manan (MN) ili 1-3 B-D glukan (BDG) Ag i/ili DNK.
Primenjuju se imunološke metode: aglutinacija, imunodifuzija, direktna ili indirektna imunofluorescencija, ELISA i molekularne metode (PCR). Dokazuju se i At,
specifičan imunski odgovor obolele osobe (nalaz At može biti negativan i kod osoba sa teškom imunosupresijom i prisutnom IGI)

Dijagnoza kriptokokoze – materijali za laboratorijsku dijagnozu su: sputum, likvor, krv, trahealni sekret, pleuralni eksudat, urin, materijal dobijen biopsijom ili autopsijom. Klasične metode se zasnivaju na direktnom mikroskopskom preparatu (DMP) i nalazu blastospora, debljih zidova sa voluminoznom kapsulom. Tuš
preparat (India ink ili nigrozin) omogućava uočavanje kapsule u vidu svetlog haloa oko ćelija blastospora. U patohistološkim (PH) preparatima, bojenim
Mayer- mucikarminom tehnikom, po Grokotu (GMS) ili Fontana Mason tehnikom, mogu se uočiti blastospore okružene voluminoznom kapsulom, kao i melanin.
Izolacija se vrši na Sabouraud podlozi i diferen cijalnoj podlozi (Guizotia Abyssinica Crcatinin Agar, GACA) koja stimuliše produkciju melanina (braon
kolonije). Ovo olakšava diferenciranje roda Cryptococcus i roda Candida (kolonije su bele boje). Nove metode imunologije i molekularne biologije se koriste
za dokazivanje Ag glukuroksilomanana (GXM) ili DNK ovih gljiva. Dokazivanje GXM u serumu, likvoru, urinu i drugim telesnim tečnostima je metod koji omogućava
brzu dijagnostiku kriptokokoze. Najčešći metod, koji ima i najveći stepen senzitivnosti (100%), je lateks aglutinacija za GXM. Ređe se dokazuju specifična At.

Dijagnoza IA – je teška zbog stanja obolelih, zbog ograničene mogućnosti uzorkovanja tkiva i BAL-a i zbog čestih lažno negativnih nalaza klasičnih metoda.
Zato se danas koriste „non culture“ metode zasnovane na dokazivanju ranih laboratorijskih biomarkera kao sto su cirkulišući Ag Aspergillus galaktomanan (GM) i
1-3 B-D glukan (BDG) Ag i/ili DNK. Primenjuju se testovi kao što su: imunodifuzija, aglutinacija, direktna ili indirektna imunofluorescencija, ELISA, PCR i sl.
Specifična At, kod osoba sa teškom imunosupresijom, mogu biti negativna, ali ne isključuju IA

TERAPIJA IGI

ter igi

Laboratorijske metode

Laboratorijske metode u medicinskoj miologiji se koriste za dokazivanje i izolaciju gljiva iz kliničkog materijala

Opširnije…

Antimikotici

Antimikotici su lekovi koji se koriste za lečenje gljivičnih infekcija delujući ciljano na određene gljivične strukture

Opširnije…