Gljivične infekcije predstavljaju značajan kliničko-terapijski problem i njihova incidinenca pokazuje stalni porast svuda u svetu. Glavni razlozi za povećanje ove incidence su r asprostranjena upotreba antibiotika širokog spektra i povećan broj imunokompromitovanih osoba.
Sa druge strane, broj lekova koji se mogu primeniti u terapiji ovih infekcija je ograničen i znatno je manji u poređenju sa lekovima koji se koriste za lečenje bakterijskih infekcija. Gljive su eukariotski mikroorganizmi, za razliku od bakterija, i mnogi ćelijski i molekularni procesi se odvijaju na sličan način kao u humanim ćelijama. Zbog toga je mnogo teže kreirati lekove koji će biti dovoljno selektivni i neće imati neželjena dejstva na humane ćelije. Mnogi od trenutno dostupnih antimikotika ispoljavaju karakteristike koje su ograničavajući faktor da bi se svrstali u kategoriju idealnog leka, a to su: neželjena dejstva, uzak spektar delovanja, loša penetracija u određena tkiva i razvoj rezistencije.
Antimikotici koji su našli široku primenu u lečenju gljivičnih infekcija su:
POLIENI (amfotericin, nistatin)
AZOLI – imidazoli (ketokonazol, mikonazol); triazoli (flukonazol, itrakonazol, vorikonazol, posakonazol i dr.)
EHINOKANDINI (kaspofungin, anidulafungin, amorolfin)
OSTALI ANTIMIKOTICI (5-fluorocitozin, alilamini, grizeofulvin, amorolfin)