Gljivične infekcije (GI) predstavljaju značajan kliničko-terapijski problem i njihova incidinencija pokazuje stalni porast u svetu. Glavni razlozi za povećanje incidencije GI su izražena upotreba antibiotika širokog spektra, povećan broj hematoloških maligniteta, imunokompromitovanih osoba i primene invazivnih dijagnsotičkih i terapijskih procedura.
Antimikotici su lekovi koji se primenjuju u terapiji ovih infekcija, ali je njihov broj i dalje ograničen i znatno je manji u poređenju sa lekovima koji se koriste za lečenje bakterijskih infekcija.
Terapija GI je teška i dugotrajna. Gljive su eukariotski mikroorganizmi, za razliku od bakterija, i mnogi ćelijski i molekularni procesi se odvijaju na sličan način kao u humanim ćelijama. Zbog toga je teško kreiranje lekova sa visokim selektivnim potencijalom i niskim neželjenim dejstvima na humane ćelije.
Antimikotici su lekovi za lečenje GI, a mogu biti:
POLIENI (amfotericin, nistatin)
AZOLI imidazoli (ketokonazol, mikonazol); triazoli (flukonazol, itrakonazol, vorikonazol, posakonazol i dr.)
EHINOKANDINI (kaspofungin, anidulafungin, mikafungin)
OSTALI ANTIMIKOTICI (5-fluorocitozin, alilamini, grizeofulvin, amorolfin)
