O POVRŠNIM GLJIVIČNIM INFEKCIJAMA
Površne gljivične infekcije nastaju prisustvom i razmnožavanjem gljiva na koži, sluzokoži, nokatnoj ploči i dlaci. Prema loklizaciji se najčešće dele na: superficijalne, subkutane, kutane, mukokutane, infekcije oku i infekcije uha.
Nazivi bolesti se formiraju prema organu koji zahvataju: onychomycosis (nokat), keratomycosis (oko), otomycosis (uvo) i dr. Koristi se i naziv tinea, a uz koji se dodaje latinski naziv anatomske lokalizacije organa ili dela tela (npr. tinea manum, tinea pedis, tinea corporis itd).
Onychomycosis uzrokuju najčešće dermatofitne plesni (Trichophyton i Epidermophyton), nedermatofitne plesni (Scopulariopsis, Aspergillus, Acremonium, Fusarium) i kvasnice roda Candida.
Keratomycosis uzrokuju uglavnom plesni rodova Aspergilus i Fusarium, ređe i kvasnice roda Candida.
Otomycosis uzrokuju najčešće rodovi Aspergillus i Candida.
Superficijalne mikoze – zahvataju najpovršnije slojeve epidermisa i dovode do destrukcije keratina kože, dlake i nokta. Najznačajniji izazivači su dermatofiti: Trichophyton, Epidermophyton, Microsporum i kvasnice rodova Candida i Malassezia.
Mukokutane mikoze ili infekcije sluzokoža najčešće izazivaju kvasnice roda Candida.
Subkutane mikoze* su posebna grupa – promene u dubljim delovima kože, u mišićima i u vezivnom tkivu, neposredno ispod kože (hromoblastomikoza, sporotrihoza, micetomi i sl.). Najznačajniji izazivači su: Sporothrix schenckii, Fonsecaea pedrosoi, F. compacta, Phialophora verrucosa, Exophiala jeanselmei.
Ove vrste su ubikvitarne, zastupljene uglavnom u tropskim krajevima. Infekcije nastaju uglavnom nakon egzogene inokulacije gljiva
KLINIKA PGI
Kliničke manifestacije – dermatofitoze, tinea, »ringworm« ili dermatomikoze,
su karakteristični klinički slučajevi i mogu da se lokalizuju na različitim delovima
tela. Gljivični elementi (hife i artrospore) se nalaze u površnim slojevima stratum corneum, nokatne ploče ili dlake. Izuzetno retko, kod imunodeficijentnih osoba,
može da zahvati i duboke organe i tkiva i izazove duboke ili invazivne infekcije.
U anglosaksonskoj literaturi, klinički nazivi površnih infekcija izazvanih gljivama
se tradicionalno formira prema latinskim nazivima anatomske lokalizacije koji se
dodaje iza naziva »tinea«. Kliničke manifestacije, prema lokalizaciji patološkog
procesa, mogu biti: tinea barbae (brada i brkovi), tinea capitis (kapilicijum, obrve
i trepavice), tinea corporis (lice i trup), tinea manum (šake), tinea pedis (stopala),
tinea unguium (nokti), tinea favosa (kapilicijum), tinea imbricata (trup), tinea cruris
(prepone, perinealna i perianalna regija). Različite anatomske lokalizacije mogu
biti inficirane jednom vrstom dermatofita, ali i različite vrste dermatofita mogu
da uzrokuju klinički identične lezije.
DIJAGNOZA PGI
Dijagnoza dermatomikoza – materijal za dijagnozu su: inficirane dlake,
skvame sa kože koje se uzimaju sa ruba promene i delovi nokatne ploče koji se
uzorkuju struganjem pomoću sterilne kirete. Dermatofiti, tokom parazitiranja
u keratiniziranim tkivima formiraju hife i artrospore koje nisu karakteristične,
pa mikroskopski nalaz gljiva nije dovoljan za identifikaciju. Mikroskopski izgled
inficirane dlake, kod trihofitija i mikrosporija, može biti tipa endothrix i tipa
ectothrix. Ectothix tip formiraju obično animalne vrste. Karakteristične
makroskopske i mikroskopske osobine dermatofiti razvijaju na hranljivim podlogama,
pa je izolat gljiva na kulturi osnova za identifikaciju rodova i vrsta:
rod Trichophyton karakterišu brojne mikrokonidije, dok su makrokonidije retke
rod Microsporum karakterišu brojne makrokonidije, dok su mikrokonidije retke
rod Epidermophyton karakterišu makrokonidije, dok su mikrokonidije odsutne
Izgled, veličina i oblik makrokonidija su ključni kriterijumi za određivanje
rodova i vrsta dermatofita. U nekim slučajevima i izgled hifa je važan za identifikaciju
(vitice, nodularna tela, spiralne hife itd.) Prilikom laboratorijske dijagnoze
obavezno se pregleda i DMP i vrši kultivacija. Kultivisanje se vrši na 25-30°C,
a inkubacija traje oko tri nedelje. DMP je ređe pozitivan, dok je kultura češće pozitivna,
što kumulativno povećava mogućnosti dijagnoze i omogućava identifikaciju
gljiva. Zbog toga je veoma značajna pravilna interpretacija laboratorijskih nalaza.
TERAPIJA PGI
O INVAZIVNIM GLJIVIČNIM INFEKCIJAMA
Invazivne/duboke/sistemske gljivične infekcije – nastaju kada se gljive
lokalizuju i razmnožavaju u dubokim tkivima i organima (npr.: pluća, jetra slezina,
kosti, mozak, srce, krv i sl.). Međutim, prilikom njihove hematogene diseminacije
mogu biti zahvaćeni koža i potkožno tkivo. Vizuelizacija patološkog
procesa na koži olakšava dijagnozu. Invazivne gljivične infekcije (IGI) imaju težak
klinički tok, lošu prognozu i teško se dijagnostikuju. Javljaju se primarno kod visokorizičnih
pacijenata (VRP), a najčešće ih uzrokuju gljive rodova: Aspergillus i
Candida (oko 80% slučajeva). Ostali rodovi, kao što su rod Fusarium, red Mucorales
(klasa Mucormycetes/Zygomycetes), rod Cryptococcus i sl. uzrokuju IGI u
oko 20% slučajeva. Infekcije su sistemske, diseminovane ili lokalizovane i nisu
geografski ograničene. U endemskim područjima (tropski i suptropski regioni)
invazivne/duboke/sistemske infekcije izazvaju dimorfne/bifazne gljive koje izazivaju
bolesti kao što su: blastomycosis, histoplasmosis, coccidioidomycosis i dr.
EPIDEMIOLOGIJA IGI
DIJAGNOZA IGI
Dijagnoza IK – je veoma teška zbog stanja obolelih i ograničenih mogućnost uzorkovanja i niske senzitivnosti klasičnih mikoloških metoda. Primarno se koriste
non culture metode zasnovane na dokazivanju ranih laboratorijskih biomarkera: cirkulišući Ag Candida manan (MN) ili 1-3 B-D glukan (BDG) Ag i/ili DNK.
Primenjuju se imunološke metode: aglutinacija, imunodifuzija, direktna ili indirektna imunofluorescencija, ELISA i molekularne metode (PCR). Dokazuju se i At,
specifičan imunski odgovor obolele osobe (nalaz At može biti negativan i kod osoba sa teškom imunosupresijom i prisutnom IGI)
Dijagnoza kriptokokoze – materijali za laboratorijsku dijagnozu su: sputum, likvor, krv, trahealni sekret, pleuralni eksudat, urin, materijal dobijen biopsijom ili autopsijom. Klasične metode se zasnivaju na direktnom mikroskopskom preparatu (DMP) i nalazu blastospora, debljih zidova sa voluminoznom kapsulom. Tuš
preparat (India ink ili nigrozin) omogućava uočavanje kapsule u vidu svetlog haloa oko ćelija blastospora. U patohistološkim (PH) preparatima, bojenim
Mayer- mucikarminom tehnikom, po Grokotu (GMS) ili Fontana Mason tehnikom, mogu se uočiti blastospore okružene voluminoznom kapsulom, kao i melanin.
Izolacija se vrši na Sabouraud podlozi i diferen cijalnoj podlozi (Guizotia Abyssinica Crcatinin Agar, GACA) koja stimuliše produkciju melanina (braon
kolonije). Ovo olakšava diferenciranje roda Cryptococcus i roda Candida (kolonije su bele boje). Nove metode imunologije i molekularne biologije se koriste
za dokazivanje Ag glukuroksilomanana (GXM) ili DNK ovih gljiva. Dokazivanje GXM u serumu, likvoru, urinu i drugim telesnim tečnostima je metod koji omogućava
brzu dijagnostiku kriptokokoze. Najčešći metod, koji ima i najveći stepen senzitivnosti (100%), je lateks aglutinacija za GXM. Ređe se dokazuju specifična At.
Dijagnoza IA – je teška zbog stanja obolelih, zbog ograničene mogućnosti uzorkovanja tkiva i BAL-a i zbog čestih lažno negativnih nalaza klasičnih metoda.
Zato se danas koriste „non culture“ metode zasnovane na dokazivanju ranih laboratorijskih biomarkera kao sto su cirkulišući Ag Aspergillus galaktomanan (GM) i
1-3 B-D glukan (BDG) Ag i/ili DNK. Primenjuju se testovi kao što su: imunodifuzija, aglutinacija, direktna ili indirektna imunofluorescencija, ELISA, PCR i sl.
Specifična At, kod osoba sa teškom imunosupresijom, mogu biti negativna, ali ne isključuju IA
TERAPIJA IGI
Laboratorijske metode
Laboratorijske metode u medicinskoj miologiji se koriste za dokazivanje i izolaciju gljiva iz kliničkog materijala
Antimikotici
Antimikotici su lekovi koji se koriste za lečenje gljivičnih infekcija delujući ciljano na određene gljivične strukture
